Ruža i korov  - Belma Bjelić ( basna iz knjige: Moj šareni san na gnijezdu snova)

Jednog dana, na prelijepoj livadi dok je bilo proljeće, rasla je jedna divna i prelijepa mirisna ruža. Tako je bila hrabra, lijepa, mirisna i divna od ostalih ruža. Tu na livadi odmah do nje živio je korov. Bili su veoma dobri prijatelji i svaki dan su se oni viđali. I on bi taj korov svoju ružu često svojim širokim kracima i moćima zaštitio je od kiše, oluje i snijega. Korov nije mogao da odoli njenoj ljepoti i jednoga prelijepog sunčanog dana otkrio joj svoju tajnu.

- Draga ružo, draga moja trnoružice, moram ti nešto reći i priznati za tebe moja draga ružo! - rekao je korov.
- Hajde reci mi korov slobodno! - rekla je ruža.
- Pa znaš napisao sam ti ljubavnu i šarenu pjesmu pune ljubavi, emocija, radosti i sreće za tebe - rekao je korov.
- Na livadi cvijetnoj, šarenoj i čistoj kad se probudim ujutru na travi puna ujutru rose bistre ko suze, ja svaki dan pišem pjesme samo za tebe i nikog drugog osim tebe, jer zaljubio sam se i zavolio sam tebe, ali i za tebe dišem i volim - rekao je korov.

- Kad ti ovo kažem šta ćeš reči ne znam uzdišem sa tobom i svaki dan te gledam kako svojim životinjama, biljkama, pa čak i ljudima donosiš ovaj lijep miris sa sebe i ovaj prelijepi šaren svijet koji je pun šarenih snova i  boja kao naprimjer: crvene, ljubičaste, zelene, žute, plave, pa čak i tvoje omiljene ružičaste. Ali tu ću biti uvijek uz tebe i kad si tužna, ljuta  i tako dalje ali želio bih sa tobom da se vjenčam - rekao je korov.

- Ti i ja nikada nećemo više biti par! Ali ja sam lijepa i mirisna i svi me vole i uzdišu sa mnom. A ti korove! Svakako ti priđeš blizu i ubodeš svojim trnom. Ne! Ne! Mi nikada nećemo više biti par! - rekla je ljutito ruža.

Onda kada su porazgovarali korov i ruža, nažalost korov je visio glavu i zaplakao. Bio je mnogo tužan pun tuge zato što je shvatio da je jednoga dana izgubio najbolju prijateljicu a to je ružu.

Ubrzo poslije toga, došlo je ljeto. Bilo je mnogo toplo i vruće. Slijedili su novi ljetnji sunčani dani kao u proljeće ali drugačiji. Korov je vidjeo ponovo svoju ružu, došao joj je da oprosti njoj  što se sve desilo u proljeću kada joj je otkrio svoju tajnu, približio joj se i htjeo joj nešto reći:

- Trnoružiće moja, moram ti ovo reći ali poslušaj me moja draga i prelijepa ružo! - rekao je korov.
- Dobro, ali što hoćeš od mene sada korove? - rekla je ruža.
- Pa znaš, molim te ružo izvini mi se molim te, nisam te želio povrijediti kao što je bilo u proljeću kad sam ti otkrio svoju tajnu, molim te izvini mi se bit ćemo opet prijatelji kao prije. Molim te draga ružo - rekao je korov.
- Ne, nikad ti neću oprostiti, da li si poslušao kad sam ti rekla da nikada nećemo više biti par! Ne, nikada ti neću oprostiti ni primiti opraštanje ni nikada! - rekla je ljutito ruža.

Onda kad su porazgovarali korov i ruža opet, naravno opet je plakao korov i bio je mnogo, mnogo tužan, i nesretan jer mu ruža nije ni oprostila kada joj je on otkrio svoju tajnu u proljeću i otišao je svojim putem. Dok je korov otišao, bio je ispred svoje kuće, došao mu je leptir vidjeo svog prijatelja korova i pitao ga šta se desilo.
- Korove dragi moj, što si tako nesretan i pun tuge tužan? - upita leptir.
- Ali znaš šta je bilo? Ruža mi nije oprostila! - rekao je korov.
- Zašto nije onda oprostila ruža i to zbog čega? - upita leptir.
- Znaš leptire, ja sam u proljeću vidjeo svoju prijateljicu ružu, ali kada se desilo ispričao sam joj i otkrio svoju tajnu. Bila je mnogo ljutita na mene pa kada sam danas otišao da joj oprostim, nije primila moje opraštanje i zato sam zbog toga tužan.
- Znači korove, nemoj se ti brinuti ja ću ti reći svoj plan kako ćemo ti oprostiti tvojoj prijateljici ruži, ali ćemo to riješiti za čaš - rekao je leptir.
Onda je leptir šaputao korovu taj plan i onda je korov zapamtio sada plan od leptira i naravno je leptir otišao svojoj kući kao i korov.

Dok je došla jesen, jako zrela, tužna i kišovita. Padala je veoma hladna jesenja kiša, korov je gledao kroz prozor, i sam u kući razmišljao da li da oprosti svojoj ruži ili ne. I onda se sjetio da mora ići kod ruže, potrčao je iz svoje kuće i približio se ruži i rekao je:
- Trnoružice moja, moram ti ovo reći, ali nemoj odustati od mog razgovora molim te - rekao je korov.
- Dobro korove ali što još uvijek hoćeš od mene? - upita ruža.
- Pa znaš moram ti oprostiti, leptir mi je rekao da moram još uvijek da ti oprostim zbog one tajne u proljeću koju sam ti otkrio.
- Ne, nikad ti neću oprostiti, idi od mene, da više nikada nisam čula tako nešto! Jel ti jasno?
- Ali?
- Nema ali, ne vraćaj se više meni, idi slobodno od mene, odmah! - rekla je ruža ljutito.

Onda je došla jedna hladna i snježna zima. Onda je korov